У сећање на Тадију Ераковића

Prof.-dr-sci-Tadija-Erakovic

 

Данас се опраштамо од нашег Проф. др Тадије Ераковића. Кад велики одлазе, одлази увек и део нас,  али  подсјећање на његов лик и дело и у овим моментима, даје нам уверење да није узалуд живео. Неки људи у нашем животу остављају дубоке трагове, који не могу да бледе. Бележе се на свим нашим стазама и у нашим животима.

Тадија Ераковић је рођен 04. јуна 1934. године у Горњем Тупану у Велимљу код Никшића. На оном сивом камену, који најчешће одређује животни пут и најчешће одређује нас саме, наше животе, који иду тежим или лакшим путем

Рођен на овом сивом камену, Тадија се често сећао и говорио  о тешким стазама дјетињства и одрастања. Њега је живот научио да се бори и да побеђује све животне недаће. Та енергија, која га је водила кроз живот није својствена многима. Његове моралне вредности, спој личности, поштење и спремност да свакоме пружи руку и подршку, најкраће га описују.

 

Тадија је читав живот учио и своје знање преносио на друге. После средњег образовања завршио је две више школе, два факултета  и одбранио два доктората на два универзитета.

 

Писао је књижевна дела и научне радове у којима је обрађивао научно образовну област из педагогије и дефектологије, као и књижевна дела кроз прозна казивања, поезију и историјографију. Написао је преко 50 књига и стручних часописа, и говорио младим генерацијама. Написао је бројне књижевне приказе на дела других аутора. Био је члан Друштва књижевника Војводине и члан Савеза књижевника и отаџбини и расејању.

Био је на бројним функцијама, где је био цењен и поштован.

 

Његова подршка су читав живот били, његова супруга Вијорка, син Митар и ћерка Мира и унуци, којима је посебно био привржен.

 

У Дечје село је дошао на функцију директора, где је остао  два мандатна периода, после чега је изабран за редовног професора на Учитељском факултету у Сомбору.

Допринос Тадије Ераковића Дечјем селу био је пре свега у његовом умећу и креативности.  Идеје, које је Тадија осмишљавао и реализовао и данас живе после толико протека времена.

Време у коме је обављао функцију директора било је најтеже време. То су биле 90. године, када је рат беснео у нашем окружењу, а  велики број деце из расељених породица из Босне и Хрватске нашао уточиште у Дечјем селу.  Тако је уместо  утврђеног капацитета, попуњеност била два пута већа. Захваљујући Тадији Ераковићу, његовом умећу, домишљатости, деца у Дечјем селу имала су све.

То је било време када је Дечје село пружало помоћ и бројним унесрећеним породицама, које је ратно стање довело до ивице сиромаштва. Помагао је Тадија и српске манастире. Имао је он у себи ону исконску Божанску љубав, која увек види човека.

 

Тадија је отворио путеве и у Дечје село и из Дечјег села.  Током два мандата на функцији директора написао је шест књига у којима су описане многе тешке судбине деце и читавих породица, које је рат унесрећио. Његове књиге нашле су пут у многим иностраним земљама, па чак и до Јапана и Kанаде.

Он је све чинио да деца у Дечјем селу имају све што и деца у породици. Његова непосредност, искреност и посвећеност чиниле су да велики број људи из земље и иностранства посети Дечје село. Тако је Дечје село стицало велики број нових пријатеља, а хуманитарна помоћ је стизала са свих страна. Неки од њих из тог времена, још увек посећују Дечје село.

Тадија је знао увек да буде предусретљив, да цени сваког  путника намерника. Од њега смо научилии много оних обичних и једноставних ствари, која се стичу у једној пристојној  и скромној породици, а на пољу стручног рада, оснажени његовим научним и стручним знањем, реализовали смо његове идеје.

 

Тадија Ераковић је био вешт и искрен саговорник. Срећни су они, који су имали прилику да раде са њим, да уче од њега, и да у њему имају великог пријатеља и саветодавца. Његова мудрост и огромно животно искуство, вредности су које заслужују посебно поштовање у срцу сваког ко је имао прилику да га познаје…

Током његовог мандата Дечје село је добило бројна признања међу којима, и:

 

Октобарску награду Града Новог Сада (1993. године) и

Златну плакету за најплеменитији подвиг године (Признање Листа“Вечерње новости“ 1993. године).

Драги наш Тадија,

Хвала ти за сва твоја племенита дела која си учинио за децу и нас запослене у Дечјем селу.

 

Нека ти је вечна слава и хвала, Драги наш Тадија.

Твоја велика дела никад не можемо заборавити

Почивај у миру

Велики никад не одлазе.

 

Comments are closed.

Facebook IconTwitter Icon